"Džepovi puni kamenja", predstava beogradskog "Ateljea 212" Đorđe Lazin
Reč je o predstavi poetičnog naziva "Džepovi puni kamenja", savremene irske spisateljice Meri Džons, u režiji Erola Kadića. Na gotovo praznoj pozornici, ostrvu sa jednim velikim kamenom na sredini, dva glumca bez promena kostima igraju naizmenično 16 likova (od čega je jedan lik žensko) i to čitava dva sata. Radnja se dešava u siromašnom irskom selu u koje dolazi holivudska ekipa da snimi film, a oni su dvojica statista koji se sreću na snimanju i postaju prijatelji. Tom prilikom oni igraju različite likove da bi u ovoj neobičnoj dramskoj kombinaciji ispričali postavljenu priču. Ali predstava nije samo tužna komedija o meštanima jednog siromašog sela koji statiraju u holivudskom filmu i o sukobu njihovih iluzija sa stavarnošću. To je predstava o malim i beznačajnim ljudima i o njihovoj nadi, nadi da će uspeti da promene svoje male, siromašne i beznačajne živote ako samo dobiju pravu priliku za to. "Nije važno što si niko i ništa, ako dobiješ šansu" glasi pravi moto ove predstave i tome je podredjeno sve. Jedan lik nosi sopsteveni filmski scenario za koji misli da je genijalan i traži samo šansu da ga uruči nekom producentu, a onda će sve da se promeni u njegovom životu. Drugi je pozvan na kafu od glavne glumice u filmu slavne Karoline Đovani (kič u njenom imenu ima jasnu simboliku), ali kod nje sme da se zadrži samo 10 minuta. Tih 10 minuta je njegova šansa koja može promeniti njegov život i za tih 10 minuta (koji za njega znače čitav život) on treba da sazna od nje kako se uspeva u filmu (odnosno u životu), ali se sve završava neuspešno. Nada je ta koja drži sve te male ljude u stanju života, nada da postoji šansa. Ako se ona ugasi i nestane, nestaje i život i to bi takođe mogao da bude moto o kome govori ova predstava. U njoj jedan od statista izvršava samoubistvo tako što se drogiran davi u reci sa džepovima punim kamenja. Ali nije u ptanju slom njegovih filmskih iluzija, niti droga, već gubitak bilo kakve nade. Njegova porodica je primorana da proda zemlju koja ih je izdržavala, slavna glumica odbija da priča s njim i izbacuje ga iz restorana i time mu ubija i poslednju nadu. Tako ga sopstveni neuspešni život odvlači na dno, on lagano ulazi u reku sa džepovima punim kamenja i davi se. Nad vodom leluja samo njegov šešir kao izgubljena zastava koju će svi ubrzo zaboraviti. Ali onda dvojica statista dolaze na ideju da je ova bizarna smrt pravi siže za film koji će ih proslaviti i to nude kao scenario producentima koji ih odbijaju ("pošaljite scenario na adresu produkcije"). Tako sam život postaje pravi, veliki i jedini film, a statisti u životu prave, velike i jedine zvezde u filmu koji predstavlja sam život. Nad njim se, kao u jesenjoj izmaglici, nadvija nada u koju moramo verovati, jer šta bi drugo. "Nada je san budnih", kao što je neko, negde rekao, a ova predstava ponovila. Možda je uz još malo adaptacije predstava mogla da se skrati, čime bi osnovna ideja bila efektnije izražena.
To bi omogućilo i da se predstava bolje prati i razume, pošto glumci brzo ulaze iz lika u lik, a da pritom ne menjaju kostime. Na kraju, predstava izražava i svojevrsnu osudu licemerstva i bezosećajnosti savremenog i uspešnog sveta kome je trka za novcem sve. Velika scena venčanja u filmu treba da se snimi istovremeno kad je i sahrana statiste koji je izvršio samoubistvo. Odlaganje snimanja donelo bi ogromne troškove, pa produkcija to odbija i povećava nadnice statistima da bi ih odvratili od odlaska na pogreb. Ali kao da postoji neka viša moralna pravda. Glavni glumac koji igra u sceni venčanja alergičan je na cveće, snimanje se odlaže, a cveće koje će svenuti šalje se, tobože iskreno, na pogreb i licemerje dobija svoju formalnu masku. Trenutak snimanja filma tako se pretvara u trenutak kolektivne iluzije siromašnih seljaka, ali se veoma brzo, i utoliko potresnije, blato na njihovim cipelama postepeno pretvara u kamenje u njihovim džepovima, kao i u naslovu ovog komada.
Reditelj: EROL KADIĆ
Scenograf: LJUBISAV MILUNOVIĆ
Kostimograf: ANA ĐORĐEVIĆ
Izbor muzike: ANA ĐOKIĆ
Koreograf: DUŠAN ŠIDA
IGRAJU: NEBOJŠA ILIĆ I NENAD JEZDIĆ
PODELA:
DŽEK KVIN , tridesetih godina: NEBOJŠA ILIĆ ČARLI KONLON , tridesetih godina:NENAD JEZDIĆ SIMON , prvi asistent reditelja, ambiciozni Dablinac: NENAD JEZDIĆ ESLING , treća asistentkinja reditelja, ambiciozna Dablinka, vrlo zabrinuta kako će impresionirati one iznad sebe i nezainteresovana za one ispod sebe: NEBOJŠA ILIĆ MIKI , lokalni stanovnik u svojim sedamdesetim, bio statista u čuvenom filmu »Tihi čovek«: NEBOJŠA ILIĆ KLEM , reditelj, Englez, tihe naravi, bez naročitog razumevanja lokalne populacije: NENAD JEZDIĆ ŠIN , mladi lokalni momak: NEBOJŠA ILIĆ FIN , mladi lokalni momak, Šinov drug: NENAD JEZDIĆ KAROLINA ĐOVANI , američka zvezda: NENAD JEZDIĆ DŽON , lektor za irski izgovor: NEBOJŠA ILIĆ OTAC DŽERALD , lokalni učitelj: NENAD JEZDIĆ DŽOK KAMBEL , Karolinin telohranitelj, Škot: NENAD JEZDIĆ GOSPODIN HARKIN , Šinov otac: NENAD JEZDIĆ
O FESTIVALU 
"Džepovi puni kamenja", predstava beogradskog "Ateljea 212" 
