Vojvoda Stojan Èupiæ nazvan Zmajem od Noæaja porad velikog svojega junastva u bojevima i megdanima Prvog srpskog ustanka

Stojan Èupiæ nije zaboravljeno ime srpske revolucije. Seæanje na njegov doprinos osloboðenju Srba ostalo je zivo i pored komunistièkog pritiska da se ponasamo kao da je istorija poèela 1941. godine. Zapravo ozivljavanju seæanja i interesovanju za delo Stojana Èupiæa - Zmaja od Noæaja u njegovoj Maèvi delo je vise faktora, ali i plemenitog ponasanja Safeta Hamziæa, stanovnika Velikog Zvornika.

Godine 1985. Safet Hamziæ, tada 70-godisnjak, bio je na proputovanju kroz Sabac . Iz autobusa je zapazio tablu koja je oznaèavala da je to Ulica Stojana Èupiæa. Po povratku kuæi Safet salje pismo Skupstini opstine Sabac , a ova ga prosleðuje svom (ondasnjem) Komitetu za drustvene delatnosti na razmatranje.

Grob u cveæu

Pored ostalog u pismu je napisano da je na proputovanju kroz Sabac zapazio ulicu sa imenom Stojana Èupiæa - Zmaja od Noæaja. Posto se grob i spomenik Stojana Èupiæa nalazio u njegovom dvoristu, na nekih 10 metara od ulaza u kuæu, on je smatrao za potrebno da obavesti predstavnike grada u kome je ova liènost znaèila toliko da po njemu i ulica nosi ime, da su posmrtni ostaci u njegovoj avliji i da se on brine o grobu.

Pored toga u pismu opisuje kako je doslo do toga da se grob naðe u njegovom dvoristu. Naime, kada su se i poslednji Srbi iselili iz Velikog Zvornika Srpska pravoslavna crkvena opstina je prodala imanje na kojem je bila crkva i groblje, a kupcu je ostavila u amanet da se brine o samo jednom grobu - grobu Stojana Èupiæa. Tako je i bilo. Safetov otac ispunjavao je amanet, a i on takoðe. NJegovi sinovi, pise u pismu, nemaju nameru da nastave èuvanje groba Stojana Èupiæa, pa starina moli nadlezne iz opstine Sabac da prenesu posmrtne ostatke u Srbiju.

Posle toga u Zvornik je otisla delegacija iz Sapca u kojoj su bili Branko Isa-iloviæ, Stana Munjiæ, novinar "Glasa Podrinja" i Jovan Radosav-ljeviæ dopisnik "Ilustrovane politike" iz Sapca . Delegacija je otisla na adresu posiljaoca pisma i uverila se da je stari Safet Hamziæ govorio istinu. Grob je bio ureðen i sav u cveæu, sa klupom za odmor sluèajnog putnika namernika.

Safet Hamziæ je gostima iz Sapca pokazao grob i isprièao da se Stojan obreo u Bosni preobuèen u prosjaka posto je bezao od Milosa Obrenoviæa i srpskih vojvoda. Zanoæio je u Hanu u Zvorniku gde su ga zvornièki Turci prepoznali i dojavili begu. Ovaj je poslao vojnike koji su ga zadavili i bacili na ðubriste. Telo je nasao neki zvornièki Srbin koji je i sahranio Stojana Èupiæa.

Sta je istina?

Zaista, oko ubistva Stojana i u Srbiji su postojale dve verzije: jedna da su ga turkofilski maèvanski kmetovi izdali Turcima, a druga, koju zastupa i akademik Radovan Samardziæ, da je æutnja obavila Stojanovu smrt jer se smatralo da je buduæi knez Srbije svog moguæeg rivala predao Turcima. Ali, poðimo redom.

Vuk Stefanoviæ Karadziæ o smrti Stojana Èupiæa zabelezio je sledeæe:

Izdajstvo maèvanskih kmetova

"Èupiæ Stojan vrativsi se iz Valjeva gledao da pobuni

Èupiæeve èaksire i sablje nalaze se u muzeju u Sapcu

Maèvu ali su ljudi zatezali, a kad Turska vojska navali na Drinu Turci navale na kmetove, da izdadu Èupiæa ako su raja (kao sto su govorili) i ako zele na miru ostati; a Èupiæ je slao kmetove da zalaguju Turke dok bi Milos dosao s vojskom. Jedan od kmetova kaze Èupiæu u oèi da se neæe biti s Turcima i harati se i robiti na novo; i svi su ga zvali da otide na Drinu gdje æe doæi Bijeljinski ajan sa dva èovjeka da se razgovore i oni da ostanu u miru. I pozovu ga bez vojske (koje je imao oko 500) da ide kmetovima od cijele Maève na dogovor. On to uèini na njihovo uvjeravanje i zaklinjanje da mu nista neæe biti; a ovi su kmetovi bili poslali dva brata Rosiæa iz Badovinaca te preveli 200 Turaka, koji zasjednu oko puta. Kad Èupiæ (na kolima) s kmetovima uðe u busiju, Turci ga uhvate, a kad Turci stanu pljaèkati Èupiæeve momke (oko 10), kmetovi povièu: (...) Sto èinite Turci? Nijesu to Èupiæa momci veæ nasi sinovi; mi nijesmo Èupiæa mogli ovdje dovesti dok nijesmo svoje sinove s njima dovleli." tada Èupiæ (...) da su kmetovi znali za Turke. Odvedu ga preko Drine Rusiæ-pasi, a on ga poslije posalje u Zvornik; ondje je iznajpre isao po varosi, a poslije oglase da (je) umro od kuge, a vele da su ga udavili. Onaj isti dan kad je on predan Turcima knez Milos doðe s vojskom u Maèvu. Sutradan on udari na Turke na Dublju; a Simo je Nenadoviæ dosao s nesto vojske prije i sastao se s Èupiæem".

Kako se vidi Vuk nije zabelezio drugu verziju ovog dogaðaja, onu koja govori da ga je buduæi knez Srbije Milos Obrenoviæ predao Turcima. Zasto? Akademik Samardziæ smatra da Vuk nije raspolagao odreðenijim vestima da je Milos krivac za Èupiæevu smrt, ali da mu je teza bila poznata. Èupiæ je u tim vremenima smatran jednim od najozbiljnijih pretendenata na knezevski presto Srbije, posto je za vreme Karaðorðevog Sovjeta uzivao veliki ugled kao reèit i hrabar èovek. I ne samo tu, u Srbiji. Stojan je uzivao veliki ugled i meðu Turcima. U pesmi Milos Stoiæeviæ i Meho Orugiæ, Stojan Èupiæ se pominje kao treæi po redu meðu srpskim poglavicama, koji su opasni za Turke. On ju je preæutao da ne bi umanjivao autoritet buduæeg kneza Srbije i voðe Drugog srpskog ustanka.

Prema Milosu Ð. Miliæeviæu smrt Stojana Èupiæa delo je izdaje maèvanskih kmetova kojima se nije dopalo da se ponovo bore protiv Turaka, te su se na Èupiæevo insistiranje da se izjasne za koga su: za krst ili za ibrik, izjasnili za ibrik. Svoju tezu Miliæeviæ zastupa na informacijama èièa Mirka Kopriæa, iz Salasa Noæajskog, koji je prièao da je njegov roðeni brat bio na Prudovima sa Stojanom kada je izdan. Te maèvanske kmetove, koji su posle prisli Turcima i sa njima isli u napad na sanac u Dublju, posle poraza Turaka posekao je Dimitrije Nogiæ (rodom iz sela Sovljaka, hajdukovao sa Markom Stitarcem).

Boj na Salasu

Stojan Èupiæ - Zmaj od Noæaja, bio je poznati megdandzija, voða i junak Prvog srpskog ustanka. Svoju slavu uèvrstio je posle Boja na Salasu kada je sa malom vojskom, primenom vojnièkog lukavstva, savladao visestruko brojnije turske snage.

Naime, Turci su vrlo èesto upadali u Maèvu preko Drine, pljaèkali i robili i brzo se povlaèili. Boj na Salasu posledica je jednog takvog upada Turaka u Maèvu gde su porobili dva sela, Glogovac i Sovljak kada je Stojanu stigla vest o njihovom upadu. Za to vreme Stojan sa vojvodama Jankom Katiæem iz Rogaèe i Vujicom Vuliæeviæem iz Azanje pije vino u kuæi Petra Eriæeva u selu Metkoviæu. Stojan je imao zada-tak da se brine o bezbednosti Maève i Podrinja. U tom momentu utrèava "strazarèe" i obavestava o turskom upadu u Maèvu. Taj turski upad primetio je hajduk Stanko (opisan u istoimenom romanu Janka Veselinoviæa) koji je imao 70 ljudi. Na Stankovu komandu planulo je 70 pusaka na sta je stigao odgovor 7.000 turskih pusaka, i tog momenta Stankova èeta prestala je da postoji. "Strazarèe" je pripadao toj Stankovoj èeti i nije znao ko je jos preziveo.

Zaduzbina Stojana Èupiæa u Salasu Noæajskom; na njenom mestu sada je nova crkva

Stojan Èupiæ oko sebe ima samo dvojicu ljudi, dvojicu odanih buljubasa, "odabranih lavova", Marinka Siæiæa i Vasilja Sumanca. Oni bez pogovora sedlaju konje i spremaju se za neravnopravni boj. Tada se Stojan obraæa vojvodama Katiæu i Vujici Vuliæeviæu da mu pomognu. Vojvoda Vujica, æutke gleda u vojvodu Katiæa, koji treba da donese odluku, a kome nije bilo milo da zameæe boj u zemlji neznanoj i sa malo drustva. Oseæajuæi se napustenim od prijatelja Èupiæ plaèe, sto opredeljuje vojvodu Vujicu da se sa svojih pedesetak momaka pridruzi Stojanu, a potom i vojvodu Katiæa. Udruzeni, kreæu u susret Turcima.

Èupiæev ratni plan je sledeæi: posto su malobrojni - da se prikazu Turcima i pomesaju sa njima, tada da opale po jednu pusku i da se, potom, prihvate sabalja i njima nastave borbu. Tako su i uradili. U tom momentu pojavljuje se i hajduk Stanko sa jos dva druga koji su preziveli borbu sa Turcima. Uspeh je potpun.

Na megdanu begu Zumbiliæu

Osim ovog boja Stojan je uèestvovao i proslavio se i u sledeæim bojevima: u boju na Glavici preko Drine (gde je spasao Cincar - Janka); na Klenju; na Bajinoj Basti (gde je umesto Hadzi Melentija, presao preko Drine na megdan silnom Turèinu begu Zumbiliæu, koji se toliko uplasio Stojana da je pobegao). Èupiæ je uèestvovao u boju na Ravnju koju su Srbi izgubili kada je presao u Nemaèku, tj. Srem.

Savremenici Stojana Èupiæa posebno su postovali Èupiæevu hitrinu u smisljanju akcija, brzinu kojom je izvodio napade, dve vrline koje su posebno odlikovale i oplemenjivale njegovo nesporno junastvo. Zbog tih osobina bio je i prozvan Zmajem od Noæaja. Istorièari Karaðorðevog i Milosevog ustanka smatraju ga izuzetno sposobnim ustanièkim staresinom.

Stojan Èupiæ rodio se u Pivi oko 1765. g. u Hercegovini. NJegovo je pravo prezime Dobriloviæ. Stojanov deda, po imenu Toda, bio je neki staresina u mestu svog roðenja, u Hercegovini. Ne zna se zasto, ali ovaj Stojanov predak, iznenada, ostavi tamo svoje sinove i svu kuæu, pa doðe u Maèvu. Nastanio se u Salasu Crnobarskom. Posle nekoliko godina pomru Todini sinovi i ostanu ziva njihova deca, tj. Todini unuci. Tada Stojanove sestre povedu sa sobom Stojana, i doðu u Maèvu kod dede. Jedna sestra Stojanova udala se u Balatun, odmah preko Drine u Bosni, sto je razlog da neki smatraju da je Stojan rodom iz ovoga sela. Prema predanju u selu je bio neki uèitelj pa je od njega Stojan nauèio pisati. Prema Vuku, to je nauèio od nekog kaluðera.

Izorao tri æupa zlata

Kada je Stojan zavrsio skolu dosao je u goste u selo Salas Noæajski kod Strahinje Èupiæa, koji je bio bogat èovek, ali bez poroda. Ugledavsi Stojana zatrazi od dede Tode da ga uzme za sina. Tako i bi. Strahinja ga odvede kuæi, provuèe kroz nogavicu (kao da bi ga on rodio), usini ga, i posle je drzao kao da mu je roðeni sin. Tako je Stojan dobio prezime Èupiæ.

Kada se Stojan ozenio pooèim mu je dao nesto imanja da moze raditi, ali i novca da moze trgovati (Stojan je bio poznat kao trgovac svinjama). Meðutim, ostalo je zapamæeno da je Stojan pored ovih novaca iz zemlje iskopao jos tri æupa novaca (oruæi). Stojan je iza sebe ostavio dve kæeri i sina Tomu. Toma je imao sedmoro dece, ali ga nijedno nije nadzivelo. Sada u Salasu Noæajskom ima potomstva samo od Stojanove sestre.

Stojan je bio visok i pleæat, imao je velike brkove, nesumnjivo je bio miljenik Karaðorðev koji je za Stojana i Molera rekao: "Ko mi nadgovori Èupiæa i natpise Molera, daæu sto zatrazi." Kazu da je bio u sudstvu pravièan, a sirotinji veliki prijatelj. NJegov pancir ostao je kod æerke Vasilije, a sada je vlasnistvo Vojne akademije. Muzej u Sapcu raspolaze Stojanovim èaksirama i sabljom sa kanijom. U Salasu je ostavio zaduzbinu, crkvu Velikomuèenika Georgija. Godine 1988. njegovi zemni ostaci preneti su iz dvorista Safeta Hamziæa u Salas Noæajski i sahranjeni ukraj crkve - njegove zaduzbine. Meðutim, dilema da li je izdat od turkofilskih maèvanskih kmetova, ili je to politièko ubistvo nije pouzdano resena.

Zoran Miloseviæ

• http://www.srpsko-nasledje.co.yu