Iz recenzije:

„Svojim debitantskim delom, Branko Golubović nas vodi na putovanje nekim novim svetom, daleko drugačijim od onog kojeg poznajemo. Ovaj brutalno iskren, a pri tom veoma duhovit pogled na jednu nama daleku zemlju i nepoznatu kulturu, daje mogućnost novih i dragocenih saznanja. Avganistan i kulturu tog podnevlja, autor nam otkriva na sebi svojstven način, način na koji ga većina nikada nije sagledala. I sam zaprepašćen sopstvenom situacijom, autor nas vodi kroz serijal priča, koje su često strašne, bizarne, a ponekad i smešne. Njegov opis tog dela sveta je lucidno, nadahnuto svedočanstvo iz „prve ruke“. Komične, a istovremeno dirljive priče, protkane slikovitim portretima „lokalaca“ vas prosto teraju na čitanje u jednom dahu. Jezik je pripovedački originalan, autor neodoljivo sarkastičan, a priča autentična, mada na momente pomalo haotična. Sama knjiga dopunjena je fotografijama koje dodatno obogaćuju njen sadržaj. Sve to zajedno oslikava zapanjujuću sliku o nekom novom, nama nepoznatom svetu.“

mr Neda Šaponja  

 PROMOCIJA knjige

• 22.maj, Beograd, KST, 20:00
• 23. maj, Novi Sad, Štrand – na Špicu, 21:00
• 24. maj, Šabac
  
  
• govore:
  Branko Golubović – Golub i Petar Janjatović
  + Gremlini (tribute Goblini) ft. Golub  
  
  

Rezervacije knjige: pismaizavganistana@gmail.com 

Beleška o autoru 

• Branko Golubović rodjen je 1968. godine u Šapcu.
• Po obrazovanju je inženjer poljoprivrede.
• Devedesetih godina prošlog veka bio je frontmen „Goblina“, jedne od najpopularnijih domaćih rok grupa.
• U Radiju „99” (Drugi program Radio Šapca) bio je urednik i voditelj rock’n’roll emisije „Ritual crnog patuljka“.
• Radeći u američkoj nevladinoj organizaciji „ARC“, obilazio je sva krizna područja u bivšoj Jugoslaviji, a početkom 2003. godine, kao član italijanske nevladine organizacije „Intersos“, odlazi u Avganistan, gde ostaje do kraja 2006. godine. Od 2007. godine boravi u Šri Lanki.
• Govori engleski i italijanski jezik.
• Oženjen. Ima dva sina. 
  
  

Novac od prodaje knjige namenjen je
ŠLF Fondu za mlade nade. 

Izvod iz knjige „Pisma iz Avganistana”

.... Od kada sam došao zabeleženo je 56 ubistava, od kojih je slučaj od pre nekoliko dana sam stakato. Talibani su u Kandaharu digli u vazduh autobus pun  civila i tako ubili 18 ljudi. Koliko je to relativna stvar, govori i podatak da se niko u Džalalabadu nije ni setio evakuacije jer ovde se opasnost ne meri kilometrima udaljenosti od zona ratnog dejstava, već satima putovanja do njih. Tako, na primer, pre nekoliko dana poginulo je četvoro UN lokalaca u Kogjani1 distriktu, koji se nalazi u mojoj oblasti (Nangarhar provincija). Pošto je trebalo da moji ljudi samo dan kasnije rade vinterizaciju u mestu koje je svega 20 kilometara od mesta zločina, očekivao sam da će UNHCR suspendovati naše aktivnosti. Desilo se to da su sutradan momci ‘ladno otišli tamo jer je to mesto (zaboga) punih 20 kilometara udaljeno od Kogjanija, što u prevodu znači tri sata drndanja po najgorem putu koji sam ikada u životu video. Inače, čitavo ludilo nema veze sa politikom ili religijom (o tome nešto kasnije), nego (kako sam već objasnio), sa opijumom. Ceo opijumski rat piči u zonama oko Tribala2, i mislim da skoro (čitaj: nikad) neće stati. Naravno, prisustvo stranaca je poslednja stvar koju žele, tako da, ako su složni oko jedne stvari, onda je to: ubiti s vremena na vreme par radnika UN (lokalaca, naravno), čisto za opomenu, ako se muvaju gde im nije mesto! Što se tiče stranaca, njih obično “samo” prebiju, vežu za neko drvo i ostave dok ne dođe prva spasilačka ekipa.

Video sam fotku koju je naš radnik napravio tajno, dok se šetao jednom pijacom u okolini Kogjanija, i ostao sam nem od čuda! Na njoj se vidi baja koji na tezgi prodaje raketne bacače, dok prvi komša do njega valja heroin i hašiš na kilo (ali bukvalno)! Tipovi izgledaju tako jezivo da je sama pomisao na to šta bi se desilo mom ortaku, da je otkriven kako fotografiše, gora od najgoreg horor filma... 

.... Kada je reč o saobraćaju, ovo u životu nisam video. Na ulicama je totalni haos. Pravilo je da pravila nema! Jedino koje se poštuje: moraš da upališ četiri migavca kad si na kružnom ili na raskrsnici, a želiš da ideš pravo. Obilazi se sa svih strana, a umesto pravila desne ruke, imaju pravilo jačeg (ili, da budem precizniji, pravilo većeg). Evo kako to izgleda u praksi: ako na raskrsnici stoje kamion, džip, rikša i kamila, onda prvenstvo ima kamion, zatim džip, a u zavisnosti od veličine kamile, vozač rikše će se usuditi da krene prvi ili da joj ustupi prednost. Ovo pravilo ne važi samo kada u džipu sedi hariđi (stranac). Tada, uz dužno poštovanje prema njemu, kamion propušta džip. Saobraćajke su svakodnevna pojava i, s obzirom na to da nisu smrtonosne (kvalitet puta je takav da se ne može voziti brže od 35 kilometara na sat), ja uživam u njima. Poenta je u policiji koja je smešna kao Mapet šou. Baje imaju stare čojane SMB uniforme, izgledaju gore od srpskih trećepozivaca, a umesto oružja imaju granu (ne paliju, nego bukvalno parče odvaljene grane) kojom tuku vozače po glavi (ako ne poštuju tzv. pravila), ili (što je češće) po kolima. Da stvar bude još komplikovanija, ovde se voze auta koja su u 99% slučajeva uvezena iz Pakistana, gde se vozi levom stranom, što znači da je volan sa desne. Da stvar bude maksimalno zakomplikovana, u Avganistanu se vozi desnom stranom, tako da ništa ne vidiš nego obilaziš na instinkt ili na navođenje. Kako se obilazi na navođenje? Vozač koji pokušava da pretekne kamion a ne vidi ništa, čeka da dobije znak od suvozača, koji se izviruje, ne bi li video da li je put slobodan. Onda, kad ustanovi da jeste, suvozač daje vozaču znak da počne sa obilaženjem. Verovali ili ne, ovaj sistem funkcioniše puno bolje nego onaj na instinkt..